Rozalija

Rozalija je slikar. Završila je višu medicinsku školu, a slikarstvom se bavi od 1985. godine. Njen pravac slikarstva je naivna umetnost. Ona je jedan od 21 člana Galerije naivne umetnosti u Kovačici.

Rozalija je patrijarhalno vaspitana i u skladu sa tim smatra da je Srbiji potreban jedan otac. „S obzirom na to da sam patrijarhalno vaspitana, znam da je otac oduvek bio glava kuće i da je on bio taj koji je znao šta, kako i na koji način treba da radi. Upravo je i našem društvu potreban jedan otac koji zna, poznaje svoju decu i zna koje dete šta može da uradi, za čega je sposoban, te da ga usmeri da taj deo posla i završi. Takođe, volela bih da živim u jednoj državi gde su svi zakoni regulisani i gde se poštuju, gde se deca usmeravaju na profile koji su potrebni državi, odnosno gde je školstvo drugačije.“

Pozitivna strana Srbije su njena nasmejana lica. „Prvo bih krenula od ljudi. Ljudi su gostoprimljivi, srdačni, nasmejani bez obzira na vrlo tešku situaciju, i vrlo kreativni. Eto, imali smo dane Aradca, Aradac na dlanu, to su manifestacije gde su se prikazivale sve kreativnosti i umeća ljudi u selu, pa čak i koji prave metle. Bilo je izvanredno. Ja sam učestvovala kao slikar, a bilo je i žena sa ručnim radovima i onih što pletu, vina i vinara i mogu da kažem da je bilo izuzetno lepo.“

Paradoks je da su zabrinjavajuća strana Srbije zapravo tužna lica. „Primetim tužna lica ponekad, zbog toga što se ne može dovoljno obezbediti za porodicu. Hoću da kažem, nekad se ima para samo za najosnovnije, hleb i mleko i naravno da se vidi tuga na licu, jer u suštini, svako želi da prehrani porodicu, da pruži makar ono osnovno.“

Rozalija je našla način da pretoči svoju jedinstvenost na njene slike. „Tu je moja radost, moja sreća, iskazujem sve što osećam. Što se tematike tiče, to mi je lako, iz tog razloga što ja crpim inspiraciju iz svog sećanja na detinjstvo, gde su ljudi bili siromašni ali vedrog duha, vredni, pomagali jedno drugom, gde nije bilo toliko otuđenja kao sad.“